Доситеј Обрадовић
Доситеј Обрадовић (Чаково, 1744. — Београд, 28. март 1811.) је био српски просветитељ и реформатор револуционарног периода националног буђења и препорода. Рођен је у румунском делу Баната тадашње Аустрије. Школовао се за калуђера, али је напустио тај позив и кренуо на путовања по целој Европи, где је примио идеје европског просветитељства и рационализма. Понесен таквим идејама радио је на просвећивању свог народа, преводио је разна дела међу којима су најпознатије Езопове басне, а потом је и сам писао дела, првенствено програмског типа, међу којима је најпознатије "Живот и прикљученија". Доситеј је био први попечитељ просвете у Совјету и творац свечане песме "Востани Сербие". Његови остаци почивају у Београду, на улазу у Саборну цркву.
Доситеј Обрадовић рођен je у Банату, у занатлијској породици. Још као ђак основне школе, одао се сањарењу и верском заносу. После смрти његовог оца, његов тетак, да би га излечио од сањарења и мистицизма, изводи га из школе и даје на занат. Међутим, жеља за науком, коју је он гледао у црквеним књигама, не оставља га ни доцније, и чим му се за то указала прилика, он оставља занат и родбину и бежи у фрушкогорски манастир Хопово.
Доситеј се ту закалуђерио и почео озбиљно да мисли на пустињачки живот. Али када је боље и ближе упознао манастирски живот и калуђерско братство, видео је да то не одговара животописима светаца и његовим илузијама. Поред тога, до руку су му дошле и грађанске књиге, из којих је увидео да изван цркве постоји и друга мудрост и друкчији морал, управо оно за чим је жудео. После три године манастирског живота, напустио је манастир за сва времена. Од тог тренутка настају рски гост, обилазио је скоро цео Балкан и Малу Азију, затим Италију, Немачку, Француску, Енглеску, Аустрију и Русију. У Смирни је провео три године, као ђак чувене грчке богословске школе Јеротеја Дендрина. Ту и на Крфу добро је научио грчки језик, књижевност и филозофњегова непрекидна путовања ради студија.
Као учитељ и домаћи васпитач, или као манастиију. Школу је морао да напусти због избијања руско-турског рата 1787. године. После тога поново живи у Далмацији као учитељ у Книну, у школи на "Синобадовој главици", затим у Задру и Трсту. Из Трста је отишао у Беч, где је провео пуних шест година у учењу немачког језика и културе. Као учитељ језика одлази из Беча у Карловце и Молдавију. Мантију је скинуо тек када се уписао у Халеу да слуша филозофију. Филозофске студије наставља у Лајпцигу и ту почиње и сам да пише. Године 1783. године штампа своје прво дело "Живот и прикљученија". Путовао је још у Париз, Лондон и Русију, где је био позван за наставника једне војне школе.
Први српски устанак га је затекао у Трсту. Он се од почетка ставља у службу српских устаника: прво је скупљао прилоге за њих, а потом je вршио разне поверљиве мисије између устаника и Русије и најзад, коначно прелази у Србију. Као најпросвећенији и најученији Србин свога времена, постао је први српски министар просвете, организовао је школе, мирио и саветовао устаничке вође, и био је Карађорђев лични секретар и саветник.
Умро је 1811. године у Београду, а сахрањен је испред Саборне цркве у Београду. Његово тело је два пута измештано, 1837. због зидања нове Саборне цркве уместо старе која је срушена, и други пут 1897. да би се његов гроб поставио напоредо са гробом Вука Караџића који је те године пренет из Беча.
Доситеј Обрадовић рођен je у Банату, у занатлијској породици. Још као ђак основне школе, одао се сањарењу и верском заносу. После смрти његовог оца, његов тетак, да би га излечио од сањарења и мистицизма, изводи га из школе и даје на занат. Међутим, жеља за науком, коју је он гледао у црквеним књигама, не оставља га ни доцније, и чим му се за то указала прилика, он оставља занат и родбину и бежи у фрушкогорски манастир Хопово.
Доситеј се ту закалуђерио и почео озбиљно да мисли на пустињачки живот. Али када је боље и ближе упознао манастирски живот и калуђерско братство, видео је да то не одговара животописима светаца и његовим илузијама. Поред тога, до руку су му дошле и грађанске књиге, из којих је увидео да изван цркве постоји и друга мудрост и друкчији морал, управо оно за чим је жудео. После три године манастирског живота, напустио је манастир за сва времена. Од тог тренутка настају рски гост, обилазио је скоро цео Балкан и Малу Азију, затим Италију, Немачку, Француску, Енглеску, Аустрију и Русију. У Смирни је провео три године, као ђак чувене грчке богословске школе Јеротеја Дендрина. Ту и на Крфу добро је научио грчки језик, књижевност и филозофњегова непрекидна путовања ради студија.
Као учитељ и домаћи васпитач, или као манастиију. Школу је морао да напусти због избијања руско-турског рата 1787. године. После тога поново живи у Далмацији као учитељ у Книну, у школи на "Синобадовој главици", затим у Задру и Трсту. Из Трста је отишао у Беч, где је провео пуних шест година у учењу немачког језика и културе. Као учитељ језика одлази из Беча у Карловце и Молдавију. Мантију је скинуо тек када се уписао у Халеу да слуша филозофију. Филозофске студије наставља у Лајпцигу и ту почиње и сам да пише. Године 1783. године штампа своје прво дело "Живот и прикљученија". Путовао је још у Париз, Лондон и Русију, где је био позван за наставника једне војне школе.
Први српски устанак га је затекао у Трсту. Он се од почетка ставља у службу српских устаника: прво је скупљао прилоге за њих, а потом je вршио разне поверљиве мисије између устаника и Русије и најзад, коначно прелази у Србију. Као најпросвећенији и најученији Србин свога времена, постао је први српски министар просвете, организовао је школе, мирио и саветовао устаничке вође, и био је Карађорђев лични секретар и саветник.
Умро је 1811. године у Београду, а сахрањен је испред Саборне цркве у Београду. Његово тело је два пута измештано, 1837. због зидања нове Саборне цркве уместо старе која је срушена, и други пут 1897. да би се његов гроб поставио напоредо са гробом Вука Караџића који је те године пренет из Беча.
